Изабране песме

МОЛИТВА

Прође све, као чај кад пијеш
с пријатељем, а он се жури.
Слутим, у ћутњи тој се крије
тек крхка немоћ која цури

по стварима свим што су опет
погубиле чак и имена...
Господе, дај да гледам на свет
очима благих и верних жена,

не жали, али дај милости,
не поверавај смерност моју
страху, што мраком љуби кости
тела ми ломног. Дај да твоју

снагу осетим тек са стихом -
у том несвесном вриску бола,
допусти нек помете вихор
уздахе моје са твог стола.



КИША

Очас се у олуке слије
равнодушна о плачу вест.
Гледам и чујем све јасније
небеса тиху исповест.

Нек само душа сад не вапи,
прах нека вечно дремље...
Ми клизимо ко ове капи
у глуву сталоженост земље.

Можда је киша говор давни
лишћа што шушти брезом,
и разоткрива у другој равни
живот у лаж огрезо.



ПРАХ

Ко надахнуће звонког мраза,
ил бол што бонику угађа,
тако је мирна бела стаза
између наде и безнађа.

Док теку дани, збрчкана лета
године купе у зле сепете,
отужну раскош лажног света
као камичак хитне дете.

Док славе привид свог имања
сити и бесни, и вену сами,
будући ветар с трошних здања
прах диже, као покров тами.



НЕВЕСТА

О, поверуј ми да сам сама
као склопљене старчеве руке.
Да верна сам, кад крилом, тама
легне на ствари, људе, звуке.

Да смех ми је ко у облаку
заборављен сјај сунца, када
почиње вече, док у зраку
слутим да киша слави благдан.

Да плачем кришом, сузом невесте
што стари новим мења домом,
сузом што пада као кестен,
звонећи крајем на свету овом.

Знам да смо се већ једном срели,
не прозборивши тад ни слово,
и то да тек ће снег, снег бели
окупити нас под истим кровом.



* * *

Вратила сам се са летовања, опрала
прљаве ствари што још миришу
на густу воду титравог мора,
на сунце, песак смиреног жала
и на случајну, млаку кишу
што ме присили да с прозора

гледам терасе, на њима људе
који уз кафу и хладно пиће
нове о себи ћућоре лажи:
начас би свако од њих да буде
газда који од своје сиће
купује све што душа потражи.

У сандалама мога сина
по које зрно песка, реско
лежи; склањам га као да скидам
драгу хаљину од муслина
у којој плесах на матурској
вечери, давно, лака ко видра.

Кад легнем страхом од несанице,
омађијана ко гласом странца
и ласкам сну да благ ми буде -
чим склопим очи ја видим лице
Посејдоново што гледа старца
ком на Итаку не да, међ људе.



* * *
Бориславу Хорвату

Живот је леп био тек под опном неба,
неомеђен кужним испарењем ствари
које, у час пусти, на уже миришу -
- оно што га грешник око грла вреба
када схвати како не може да свари
поруке прошлога што у њему дишу.

А дошли смо овде, у град - зрно боба
(бацила га рука злехуде гатаре):
све осим корова овде би да затру.
Хтели смо, гордошћу откупљеног роба,
присилити моћнике да маре
за наш луди пркос, нашу свету ватру.

Остали смо жељни свега, осим срама,
стали баш на међу зачараног круга,
стид свој привијали као дете, присно,
док на гробу претка свеће пали тама
уместо нас које тихо мрви туга,
туга што смо такви, што ни за где нисмо.



ДУШИ

Ко си ти, душо? Јутарњи мирис
оштрог ваздуха који се крије
иза листова влажних, и пири
право на мир троме капије

уснулог града? Ил си корона
што ноћу сенчи таму сред шума
можда звук давно сливених звона
црквице трошне сред царског друма.

Или кап воде горског језера
ком на лицу, попут дервиша,
дрхте облаци, док ветар тера
борје да пева молитву киша.

Ко си ти, мила? Ако ми кажеш,
знаћу колико истински страда
тај што ми нуди све светске лажи
да би ми тебе узео сада.



МОРАЧА

Манастир Морача на зеленој чоји
која се од стена тргла да привије
зидове тог храма за којег изброји
Стефан тешко злато, жалио га није.

Боја невестине шуштаве хаљине,
боја бела, јасна као поглед ока:
док посматра небо са моћне планине
и прима зрак сунца ко речи пророка.

Посвећен успењу пресвете Марије
што је и пре речи анђела Гаврила
знала да у њеној утроби се крије
тај што ће душама поклонити крила.

Кад, мирским кораком који ретко слути
куда је кренуо (где му бат се чује),
пређеш праг тог храма - нека не помути
немир глас тишине која наткриљује

Христа док беседи, Илијино лице,
руке Маријине, Симеона, Саву,
помоли се њима за дечје сузице
за немоћ старости, војникову славу,

за сироте, гладне што болују сами,
за пијане, бесне, вечне несмајнике,
за страх сањалице док блуди у тами...
И за поражене. И за победнике.